O ČOVEKOVOM ROPSTVU I SLOBODI - I O LIČNOSTI

30/03/2024

Nikolaj Berđajev

O ČOVEKOVOM ROPSTVU I SLOBODI - I

O LIČNOSTI ČOVEKOVOJ

Čovek je zagonetka u svetu i , možda najveća zagonetka. Čovek nije zagonetka kao životinja i kao socijalno biće, ne kao deo prirode i društva, nego kao ličnost, upravo kao ličnost. Ceo svet nije ništa u poređenju sa ličnošću, sa jedinstvenim ljudskim likom, a njegovom jedinstvenom sudbinom. Čovek proživljava agoniju i hoće da zna ko je on, odakle je došao i kuda ide....

Ličnost je univerzum u individualno neponovljivom obliku. Ona je sjedinjenje univerzalno-beskonačnog i individualno-osobenog. U ovome se ogleda protivrečnost bića ličnosti.... Ličnost je nepromenjivost u promeni, jedinstvo u mnogolikosti.....

Ličnost nije biološka kategorija ili psihološka kategorija, ali je kategorija etičla i duhovna. Ona ne može biti poistovećena sa dušom. Ličnost ima stihijsko-nesvesnu osnovu. Čovek je u podsvesti zaronjen u pobesnesli okean praživota, i samo je delimično racionalizovan. Nužno je u čoveku razlikovati dubinsko "JA" i površinsko "JA". Površinsko "JA" čovekovo, veoma socializovano, racionalizovano, civilizovano, nije ličnost u ćoveku, ono može da bude i unakaženje čovekovog lika, zatvaranje njegove ličnosti. Čovekova ličnost može da bude razbijena, čovek može da ima mnogo likova i njegov pralik može da bude neulovljiv. Čovek u životu često igra ulogu, ali dešava se da ne igra svoju ulogu....

Ličnost nije deo društva, kao što nije ni deo plemena. Problem čoveka, problem ličnosti, stariji je od problema društva. Pogrešna su sva sociološka učenja o čoveku, ona poznaju jedino površinski, objektivizirani sloj u čoveku. Potpuno učenje o čoveku – ličnosti može da izgradi jedino egzistencijalistička filozofija, to nisu u stanju ni sociološka, ni biološka filozofija. Ličnost je subjekt, a ne objekt među objektima, ona je ukorenjena u unutrašnjem planu postojanja, u duhovnom svetu, u svetu slobode. S egzistencijalističke tačke gledišta, društvo je deo ličnosti, njena socijalna strana, kao što je i kosmos deo ličnosti, njena kosmička strana. Ličnost nije objekat među objetima, već subjekat među subjektima i njeno pretvaranje u objekat znači smrt.

Ličnost se suprostavlja svakoj determinaciji spolja, ona je determinacija iznutra. Ličnost ne može istovremeno da bude determinisana i iznutra i Bogom. Odnos između ličnosti i Boga nije kauzalan odnos, on se nalazi izvan carstva determinacije. on je unutra carstva slobode. Bog nije objekat za ličnost, on je subjekat kojim se uspostavljaju egzistencijalni odnosi. Ličnost je apsolutno egzistencijalno središte. Ličnost sebe određuje iznutra, izvan svake objektivnosti, i samo određenost iznutra, iz slobode, i jeste ličnost. Sve određeno spolja, sve determinisano, sve zanovano na vlasti objektivnosti nije u čoveku lično, nego bezlično.

Ličnost je stvaralački čin. Svaka objektivizacija je bez-ličnost, izbačenost čoveka u detemisnisani svet. Postojanje ličnosti predstavlja slobodu, tajna slobode je tajna ličnosti. A ova sloboda nije sloboda volje u užem smislu, nije sloboda izbora kaoja predstavlja racionalizaciju. Dostojanstvo čoveka je ličnost u njemu i samo ličnost ima ljudsko dostojanstvo, koje predstavlja oslobođenje od ropstva, oslobođenje od ropskog shvatanja religioznog života i odnosa između čoveka i Boga.....

Ličnost kao egzistencijalno središte pretpostavlja srce za patnju i radost..... Odustajanje od ličnosti, pristajanje na rastvaranje u svetu koji ga okružuje, može da umanji čovekov bol, i čovek lako na to pristaje. Pristajanje na ropstvo umanjuje bol, nepristajanje uvećava bol. Bol u ljudskom svetu je rađanje ličnosti, njena borba za svoj lik. Već individualnost u živom svetu boli, Sloboda rađa patnju..... Ličnost je povezana sa pamćenjem i vernošću, ona je povezana sa jedinstvom sudbine i jedinstvom biografije. I zbog toga je postojanje ličnosti bolno. ...

Personalistička filozofija mora da prizna da duh ne generalizuje nego individualizuje, da ne stvara svet idealnih vrednosti, vanljudskih i opštih, nego svet ličnosti s njihovom kvalitativnom sadržinom, da formira ličnost. trijumf duhovnog načela ne označava potčinjavanje čoveka univerzumu, nego rasvetljavanje univerzuma u ličnosti. Ako zamislimo da smo obdareni najvišim univerzalnim kvalitetima uma, genija, lepote, prijatnosti, svesnosti, ali uz pomeranje egzistencijalnog središta sa "JA" na univerzalna kvalitativna načela, onda je isto kao kada bi "JA" ovim kvalitetima obdarilo drugo biće, drugog opazilo takvim. Jedinstvo subjekata i biografije isčezava. U tome je laž idealističke filozifije vrednosti i idealnog bića.Čovek je biće koje sebe prevazilazi, transcendira. Ostvarenje ličnosti u čoveku je neprestano transcendiranje. Čovek želi da izađe iz zatvorene subjektivnosti, i to se uvek zbiva u dvama različitim, čak suprotnim pravcima. Izlazak iz subjektivnosti zbiva se putem objektivizacije. To je put izlaska u društvo s njegovim opšteobavezujućim oblicima, to je put opšte obavezna nauke. Na ovom putu se događa otuđenje ljudske prirode, njeno izbacivanje u svet objekata, i ličnost sebe ne pronalazi. Drugi put je izlazak iz subjektivnosti preko transcendiranja, prelazak na transsubjektivno, a ne na objetivno. Ovaj put leži u dubini postojanja, na ovom putu se događaju egzistencijalni susreti s Bogom, s drugim čovekom, s unutrašnjim postojanjem sveta. To nije put objektivnih kontakata, nego egzistencijalnih dodira. Ličnost u potpunosti sebe realizuje samo na ovom putu.To je neobično važno shvatiti, radi poimanja odnosa između ličnosti i nadličnih vrednosti. .... Odnos ličnosti prema nadličnim vrednostima može se događati i u carstvu objektivizacije i tada se lako rađa čovekovo ropstvo, ili u egzistencijalnom carstvu, u transcendiranju, i tada se rađa život u slobodi. Objektivizacija nikada nije transcediranje, jer se tada čovek nalazi u vlasti determinizacije, u carstvu bezličnosti. Kod transcendiranja čovek je u carstvu slobode, a njegov susret s onim što ga prevazilazi nosi lični karakter, a nadlično ne guši ličnost. I tu je osnovna razlika. Za ličnost je karakteristično da ona ne može da bude nezavisna i samodovoljna, za njeno postojanje neophodno je drugo, više, jednako ili niže, jer bez toga nije moguće saznanje različitosti. Odnos ličnosti prema drugome, najvišem, ne označava odnos dela prema celini. Ličnost ostaje celovita, niušta ne ulazi, čak ni u njenim odnosima prema najvišem drugom.

Transcendiranje ne znači da se ličnost potčinjava bilo kakvoj celini, da ulazi kao sastavni deo u nekakvu kolektivnu realnost, da se prema drugome, višem, prema višem biću odnosi kao prema gospodaru. Ono je aktivni, dinamički tok, to je imanentno čovekovo iskustvo u kojem on preživljava katasrtofe, prelazi preko provalija, iskušava diskontinuitet u svom postojanju, ali se ne eksteriorizuje, nego interiorizuje. Transendiranje u egzistencijalnom smislu jeste sloboda, jeste čovekovo oslobađanje od robovanja samom sebi. ali sloboda tu nije lakoća, nego teškoća, ona prolazi kroz tragičnu protivrečnost. Problem ličnosti nije problem sasvim drugačijeg poretka nego što je "školski" problem odnosa duše i tela. Ličnost uopšte nije duša različita od tela koje čoveka povezuje sa životom prirode. ličnost je celovit lik čoveka u koujem duhovno načelo ovladava svim duševnim i telesnim moćima čovekovim. Jedinstvo ličnosti stvara se duhom. Ali i telo pripada čovekovom liku. Duševni život prožima čitav život tela, kao što i telesni život deluje na život duše. Dualizam ne postoji između duše i tela, već između duha i prirode, slobode i nužnosti. Ličnost ljudskog tela je već pobeda duha nad prirodnim haosom. Oblik tela uopšte nije materija, uopšte nije pojava fizičkog sveta, oblik tela niuje samo duševan, već i duhovan. Čovekovo lice je vrh kosmičkog toka, njegov najveći plod, ali ono ne može da bude jedino plod kosmičkih sila, ono pretpostavlja delovanje duhovnih sila koje nadmašuju kruženje prirodnih sila. To je stupanje ličnosti u svetski tok s njenom jedinstvenošću, jednokratnošću, neponovljivošću.

Nikolaj Berđajev




MOJI SKROMNI OSVRT


SAMOSPOZNAJA

Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene rekao da sam "zatočenik slobode". I ja sam, odista, najviše od svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam "u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje". U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U suštini, ja sam celog svog života pisao filozofiju slobode, trudeći se da je usavršim i dopunim. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu. (...) Nemoguće je zamišljati da je sloboda statična, ona se mora zamišljati dinamičnom. Postoji dijalektika slobode i sudbina slobode u svetu. Sloboda može da pređe u svoju suprotnost. U sholastičkoj filozofiji problem slobode se uglavnom poistovećuje sa "slobodnom voljom". (...) Za mene je sloboda uvek označavala nešto sasvim drugo. Sloboda je moja nezavisnost i usmerenost moje ličnosti iznutra; sloboda predstavlja moju stvaralačku snagu, a ne izbor između ispred mene postavljenih dobra i zla, već moje sopstveno stvaranje dobra i zla. Sa slobodom je povezana i tema o čoveku i stvaralaštvu. (...) Objektivna realnost ne postoji, to je samo iluzija svesti jer postoji samo objektivacija realnosti, nastala kao proizvod određene usmerenosti duha. Objektivirani svet nije pravi realni svet, zbog toga što je to samo stanje pravog realnog sveta koje može da bude promenjeno. Objekt predstavlja delo subjekta. Samo je subjekt egzistencijalan i samo se u subjektu spoznaje realnost. To uopšte nije subjektivni idealizam, kako to neki tvrde, oslanjajući se na šablonske klasifikacije. Po Diltajevoj klasifikaciji (naturalizam, objektivni idealizam i idealizam slobode) moja misao spada u tip idealizma slobode.(...) Moja filozofija je filozofija duha. Duh za mene predstavlja slobodu, stvaralački čin, ličnost, druženje ljubavi. Potvrđujem primat slobode nad postojanjem. Postojanje je sekundarno, jer ono već samo po sebi predstavlja determinaciju, neophodnost; ono je objekat. (...) Kada sam došao do svoje konačne filozofije, za mene je poseban značaj dobila ideja nestvorene slobode i objektivacije. Nestvorena sloboda objašnjava ne samo nastanak zla, već i nastanak stvaralačke novine, onoga što ranije još nije postojalo. Nestvorena sloboda predstavlja granični pojam, ili tačnije- ne pojam, već simbol, pošto se o nestvorenoj slobodi, zbog njene potpune iracionalnosti, ne može stvoriti racionalan pojam. Ideja Boga predstavlja najveću ljudsku ideju. Ideja čoveka je najveća Božija ideja. Čovek očekuje rađanje Boga u njemu. Bog očekuje rođenje čoveka u njemu.

DUH I REALNOST

Duh nije moguće racionalno definisati, to je očajan pokušaj razuma. Takvom definicijom duh se usmrćuje, pretvara u objekt, dok je on subjekt. O duhu se ne može načiniti pojam. Ali, moguće je uočiti znakove duha. Moguće je reći da se takvim znakovima očitiju sloboda, smisao, stvaralačka delatnost, celovitost, ljubav, vrednost, obećanje najvišem božanskom svetu i sjedinjenje sa njim. Tim nizom znakova sjedinjuju se pneuma Svetog pisma i nus grčke filozofije. Pošto je duh slobodan, duhovno pre svega treba shvatiti kao nešto što je nezavisno od prirode i društvene determinacije. (...) Duh je sloboda, a sloboda seže u predbivstvenu dubinu. (...) Duh je stvaralaštvo, duh stvara novo biće. (...) No, duh ipak ne potiče samo od Boga, već i od početne, predbivstvene slobode. (...) Duh je um, ali celovit um. Duh je jednako transcedentan i imanentan. Duh je istovremeno i iracionalan, izvanracionalan, nadracionalan. (...) izvor teksta


         Tel: 026/410-49-07;
mob.: +381 69/37-27-421
 
email: ivankrstiteljsd@gmail.com  župnik:
 Anton Pernat
Powered by Webnode
Create your website for free!